Osvetnička pornografija: Solidarnost i podrška, pa tek onda regulacija
Obećano – ispunjeno: ovaj tekst je nastao zbog mog obećanja da ću pisati o ovoj temi, jer je moj pokušaj da u prvoj emisiji Cyberame prikažem razmere uticaja osvetničke pornografije i uopšte onlajn nasilja nad ženama bio neuspešan. Za sve dodatne informacije o osvetničkoj pornografiji, pravnoj zaštiti i značaju feministčke borbe – kontaktirajte me preko SHARE Fondacije.
U ovom blogu predstaviću neke od osnovnih pravaca o kojima javnost i stručni krugovi diskutuju na temu onlajn nasilja nad ženama kroz prizmu osvetničke pornografije. Pre toga, želela bih da pokušam da opišem ovaj pojam, jer opšteprihvaćena definicija još uvek ne postoji i, kako stvari stoje, još neko vreme ćemo se baviti mapiranjem i konceptualizacijom. Dok se mi bavimo “teorijom”, žene su nemilosrdno izložene ovom nasilju i zato one, njihove potrebe, strahovi i slučajevi moraju biti i ostati početak i kraj svake diskusije.
Dakle, šta je osvetnička pornografija? Ono što sledi je samo opis i moguć pojavni oblik ovog dela. Osvetnička pornografija je jedan od oblika onlajn nasilja nad ženama koji se ispoljava kroz objavljivanje seksualno eksplicitnog sadržaja, bez saglasnosti osobe koje je snimana, u cilju omalovažavanja, uznemiravanja, ucene, ili čak i zabave. Bez obzira na cilj, osvetnička pornografija predstavlja teško zadiranje u privatnost i nanosi duboku emotivnu štetu osobi koja je to preživela (više o različitim oblicima onlajn nasilja nad ženama, vidi: u SHARE toolkit). Čak i kada je osoba dala saglasnost da bude snimana, čak i ako je dala saglasnost za distribuciju, pa kasnije tu saglanost povukla, osoba koja je snimala ili došla u posed ili samo prosledila onlajn – i dalje mora biti svesna da se takav materijal ne sme distribuirati bez izričite saglasnosti. To mogu biti video i fotografski snimci, kao i tekstualni materijali gde se do detalja opisuje seksualni život, čin i navike određene osobe, ali i grupe osoba jer niti je seks izrazito monogaman čin, niti je način distribucije vezan za jednu platformu. Zbog toga se kao osobe koje mogu da budu targetirane, učinioci i sredstva izvršenja pojavljuje veliki broj individua, grupa, platformi i tehničkih instrumenata. Potpune digitalne “orgije”.
1. Onlajn nasilje nad ženama: oblici, razmere i uticaj
Svaka kategorizacija nasilja nad ženama je osuđena na propast, naročito kada se u obzir uzme i onlajn nasilje. The Speech project Ženskog medijskog centra je, po mom mišljenju, uspešno na jednom mestu ukratko opisao različite oblike nasilja, od pretnji silovanjem i ubistvom i mizoginog govora i slika, do ostavljanja ličnih informacija, poput adrese i jedinstvenog identifikacionog broja na različitim platformama (poznatije kao doksing) i osvetničke pornografije. Kategorizacija je važna, ne samo zbog toga što nam omogućava da razumemo i sagledamo širinu i dubinu problema, razmere i posledice, već i zbog toga što nam pomaže u razvijanju regulatornih odgovora na pravnom i institucionalnom nivou, kao i na nivou zajednice i grupa za pomoć. Beskrajna inovativnost nasilnika kao i tehnološke mogućnosti čine ovu materiju “neuhvatiljivom”, kao sapun vam klizi iz ruku u večitoj igri “miša i mačke”. Takođe, osobe koje su pod napadom, uglavnom žene (ovo je činjenica koja više ne mora da se dokazuje, dovoljno je pogledati oko sebe i pitati svoje prijateljice koliko puta dnevno su izložene onlajn “hejtu”) nisu homogena grupa. Žene dele različite identitete, statuse, karakteristike, aspiracije i društvene pozicije, i sve ove karakteristike ih čine manje ili više podložnim onlajn nasilju. Intersekcionalni pristup ovom problemu i pravno-institucionalnom rešenju je nužan, dok osoba koja je preživela ovaj traumatični događaj nipodaštavanja njenog telesnog integriteta i dostojanstva, mora biti u centru. Kroz prizmu njenih potreba i problema se mora iznaći niz rešenja. I zato, prvo podrška, solidarnost, pa tek onda regulacija – o tome više i u nastavku.
Hajde da ponavljamo dok ne postane prihvaćeno kao dogma. Onlajn nasilje nad ženama je virtuelno samo utoliko što se dešava iza laptopa i telefona, ali sve drugo – svi faktori i procesi koji nasilje nad ženama čine kompleksnim i opasnim, istorijskim fenomenom – deo su istog principa ugnjetavanja, oduzimanja dostojanstva i ugleda, zastrašivanja i patrijarhalne opresije.
2. Pornografija: koncept koji dovodi u zabludu
Postoji razlog zašto sada više govorimo o osvetničkoj pornografiji. U Hrvatskoj je u okviru projekta SURF and SOUND za suzbijanje onlajn nasilja prema ženama, u organizaciji feminstičke organizacije B.a.B.e održan okrugli sto sa predstavnicima pravosuđa i vlasti kako bi se razgovaralo o mogućoj promeni krivičnog zakona i posebnom regulisanju ovog dela. Konstatovalo se da su nam krivični zakoni na sličan način “bušni” i rodno slepi, iako je Krivični zakonik Srbije obogaćen novim krivičnim delima sa ciljem veće zaštite žena, nakon ratifikacije Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (Istanbulske konvencije), pa se tako sad kažnjava seksualno uznemiravanje i proganjanje. Hrvatski zakonodavac i stručna javnost stali su na stanovište da se zakonom mora predvideti šta ovo krivično delo predstavlja, što pravnici zovu “biće” krivičnog dela, i kako ga sankcionisati. I tu se pojam “pornografija” generalno pojavljuje kao kamen spoticanja, jer je podložan kulturološkim “manipulacijama”, izrazito je kontekstualan te se, na kraju krajeva, pitanje šta je pornografija meni ili vama ne može svesti na unapred definisan spisak kriterijuma. Pored toga, reč ”osvetnička” je takođe donekle pogrešna, jer motiv za deljenje spornog materijala ne mora da ima veze s osvetom.
Ovde je reč o nečemu skroz drugačijem i oba pojma se moraju se uzeti u razmatranje. Po mom mišljenju, možda ćemo biti prinuđene da nađemo druge termine za ovu vrstu nasilja. Osvetnička pornografija podrazumeva: 1. postojanje seksualno eksplicitnog materijala (termin je takođe podložan kontekstualnom tumačenju, ali ne odnosi se na bilo koje intimne fotografije ili snimke čija distribucija takođe može da naruši nečiju reputaciju); 2. nepostojanje saglasnosti za snimanje i/ili distribuciju u digitalnom i analognom prostoru, npr. putem štampe i drugim, nedigitalnim kanalima.
Namera je nevažna, odnosno svakako ne mora biti osvetnička, dok su posledice i te kako značajne, naročito ako su teže – kao što je potpuno narušavanje ugleda, dostojanstva i ogoljavanje privatnosti, kako telesne, tako i mentalne. Neke posledice mogu nastupiti i kasnije kad je, na primer, osoba primorana da se od stida preseli ili napusti posao, čime gubi još jedan segment svoje sigurnosti i stabilnosti.
3. Rešeni i nerešeni slučajevi
Sledeći kratak prikaz slučajeva nema za cilj da sistemski analizira ovaj fenomen, već samo da ukaže na rasprostranjenost i trendove. Ove slučajeve sam analizirala i sretala tokom godina istraživačkog rada na ovu temu i cilj mi je da kroz njih ukažem na različite zamke i probleme sa kojima se žene susreću.
Jedan od prvih slučajeva koji je privukao moju pažnju vezan je za jednu mladu vlogerku koja je ohrabrivala LGBTQI populaciju da slobodno živi svoj život, nakon što je i sama otkrila svoju ljubav ka ženama. Kao odgovor na njen uspeh i novi život, bivši mladić je masovno delio i “kačio” snimke njihovog seksualnog odnosa. Naravno da je to imalo dramatične posledice na njenu popularnost, na njen život, zaradu i nakon mnogo godina truda uspela je da pred sudom završi slučaj u svoju korist, tako što je bivši momak potpisao nagodbu. To je bilo više godina od kad je prvi video objavljen, od kad je trajala njena borba sa svakom od platformi da uklone snimak. Kroz ovaj slučaj sam se prvi put upoznala sa mini-agresijom koje osoba doživljava od sistema tokom postupka, ali i od zajednice, strašnih posledica i nesagledive štete koja traje godinama i nakon što je slučaj završen u njenu korist.
Sledeći slučaj koji me je podjednako ohrabrio i razljutio bio je slučaj Kadija Ismailova protiv Azerbejdžana, prva presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se bavila osvetničkom pornografijom. Kadija Ismailova je jedna od najglasnijih protivnica režima i istraživačka novinarka koja je zbog svog rada već bila u zatvoru. Ali, diktatura ne bira sredstva i tako su u njenoj kući postavljene tajne kamere koje su snimile njen seksualni odnos, nakon čega je taj materijal distribuiran medijima. Posle više godina traljave istrage, Kadija Ismailova je tužila državu Evropskom sudu. U ovoj istorijskoj presudi, sud je zaključio da zbog traljave istrage država nije učinila dovoljno da zaštiti njeno pravo na privatnost, čime su ga grubo narušile (napomena: ovaj sud se bavi utvrđivanjem činjenica samo za (ne)činjenje država, tako da sud nije mogao da uđe u to ko je i zašto postavio kamere i distribuirao sadržaj). Međutim, još značajnije je da je sud otišao korak dalje i prepoznao da je kršenje njenog prava na privatnost dovelo do ugrožavanja njenog prava na slobodu izražavanja. Međutim, sud je tu stao – nije našao za shodno da u obzir uzme poziciju žene u tom društvu, poziciju novinarke, negativne posledice i efekte zebnje (chilling effect) koje osvetnička pornografija ima na celokupno društvo.
Poslednji slučaj koji je privukao moju pažnju, sličan ovom kome smo i mi nedavno svedočili nakon otkrića Telegram grupa, jeste slučaj iz Latinske Amerike. Ovaj slučaj još nema pravni epilog, zbog razmera i problema jurisdikcije, ali baš kao i slučaj Telegram grupe u Srbiji, pokazuje da su digitalne orgije noćna mora za krivično-pravni sistem. Naime, u Latinskoj Americi je postao trend da se nakon raskida, prevara i uopšte u cilju zastrašivanja i uznemiravanja, kroz kanale “duboke mreže” dele i objavljuju slike, video zapisi, gifovi, tekstualni i lažni sadržaji. Tako je sporni sadržaj dostupan jednostavnom pretragom, ali se čuva na serverima koji se nalaze ko zna gde, u ko zna čijem vlasništvu. Na taj način, procedure za skidanje sadržaja su gotovo neizvršive, a zbog velikog broja slučajeva sistemu zaštite nedostaje i znanja i forenzičkih resursa da se zaštite ljudi koji kroz ovo prolaze.
Ista ova vrsta nedostataka i rupa u sistemu zaštite važe i kada je reč o slučaju Telegram grupa u Srbiji, gde su žene dodatno obeshrabrene da zahtevaju svoju zaštitu stidom i osudom zajednice, umesto podrške i solidarnosti – jer svaka od nas može da bude u nekoj sledećoj Telegram grupi. Osvetnička pornografija je napad na niz naših prava: privatnost, slobodu izražavanja, zdravlje, slobodu rada, okupljanja, kao i na dostojanstvo i mogućnost da budeš nezavisna žena.
4. Sistemi zaštite
Jedna od mogućnosti koja nam stoji na raspolaganju u slučaju da smo uvučene u ovaj košmar, kao žene i devojke koje su se našle u Telegram grupama, jeste da prvo zaštitimo sebe fizički, da budemo sigurne da je naš privatan prostor bezbedan za nas, jer digitalni svakako nije.
Veoma je važno pratiti svoja osećanja i znati kad smo spremne da prijavimo slučaj policiji. I to je prvi korak koji pokreće sistem zaštite. Krivični zakonik je predvideo niz dela u vezi sa zaštitom telesne autonomije i dostojanstva. Tako na primer, krivično delo seksualnog uznemiravanja može da posluži kao osnov zaštite, ali da bi javni tužilac pokrenuo postupak, pored krivične prijave, potrebno je i da se podnese poseban predlog, vrsta saglasnosti da se pokrene postupak. Pored toga, postoje i dela kao što su neovlašćeno prisluškivanje i snimanje (čl. 143), neovlašćeno fotografisanje (čl. 144), neovlašćeno objavljivanje i prikazivanje tuđeg spisa, portreta i snimka (čl. 145). Ova dela pokrivaju i samo snimanje, dakle ne mora da dođe do deljenja na mrežama. Potrebna je privatna tužba koja mora da sadrži ime učinioca, kao i što više detalja, informacija i dokaza (gde se nalaze snimci, gde je bila kamera, itd).
Zaštita po osnovu Krivičnog zakonika, tačnije na osnovu krivičnog dela seksualnog uznemiravanja, ograničena je činjenicom da je potreban poseban predlog koji nekad može dodatno da odvrati osobu od prijavljivanja i pokretanja postupka. S druge strane, dela u vezi sa neovlašćenim deljenjem i snimanjem imaju dva ključna nedostatka. Prvi je taj što neovlašćeno ne mora nužno da znači i bez saglasnosti osobe o kojoj reč, mada svakako može pod to da se podvede. Takođe, ovde je reč o bilo kom “zapisu”, što otvara mogućnost da svakako i seksualno eksplicitni sadržaj “upadne” u polje sankcionisanja. Međutim, samim tim što je ušao u opseg krivičnog dela, to ne znači da ova dela prepoznaju posebno opasan karakter i teške posledice koje takav čin ima po osobu koja kroz ovo prolazi, na šta ukazuje i činjenica da se istraga za to delo pokreće po privatnoj tužbi. To znači da, pored toga što osoba mora da zna ime počinioca da bi pokrenula postupak, u daljem postupku nema asistenciju i stručnu pomoć i nadležnosti policije i tužilaštva, što umnogome ograničava, možda čak i potpuno blokira zaštitu po ovom osnovu.
Osim ovih nedostataka, postoji još niz problema u vezi sa vođenjem postupka i procesom dolaska do pravde. Od trivijalizacije i nipodaštavanja problema od strane policije i neznanja u oblasti digitalne forenzike i sakupljanja onlajn dokaza, do retraumatizacije kada je osoba pozvana da nebrojeno puta ponovo svedoči i prepričava okolnosti, pa sve do dugog trajanja postupka – krivični sistem je trom, nespreman i bolno nedovoljan.
5. Feminizam, solidarnost i podrška
Šta nam onda preostaje?
Feminizam – uz intersekcionalni pristup – koji će razumevanje i empatiju staviti u centar svih sistemskih i alternativnih rešenja i podrške. Gde će se ženske potrebe, glasovi, iskustva, znanja i mehanizmi samo-zaštite uzimati u obzir, ne samo prilikom pružanja pomoći i podrške, već kao katalizator mogućih rešenja. Jer nema jednog rešenja i nije samo sistem pozvan da sankcioniše i spreči osvetničku pornografiju kroz podizanje kulturne i društvene svesti o lošem položaju žena u društvenoj hijerarihiji, već i sijaset alternativnih programa treba da bude otvoren za znanja i iskustva samo-pomoći koje ove žene razvijaju iz suštinske potrebe da se osećaju sigurno i da se zaštite. Vrednosti feminizma se pojavljuju kao najmanji zajednički sadržalac svih ovih regulatornih pravaca.
Solidarnost – jer kada se žena oseća nesigurno i kada je previše u “bedaku”, njena primarna podrška – porodica, drugarice, Twitter zajednica, Facebook grupa, komšinice – prirodno su i intuitivno tu da kroz solidarnost i empatiju sa njom prođu kroz sve. Tada je bitno da drugarice preuzmu deo njene “muke” – čuvaju linkove na kojima je dostupan materijal, dokumentuju mreže gde se širi sadržaj, prijavljuju platformama, blokiraju sadržaj i budu uz nju kada podnese krivičnu prijavu i pojavi se na sudu. Solidarnost i empatija je veliki komad na putu ka pronalaženju izlaza iz “osvete.”
Podrška – širom sveta feminističke organizacije su pre mnogo decenija preuzele na svoje grudi istorijski problem nasilja nad ženama. Na ovaj način je na njih prešao veliki deo odgovornosti sa državnih struktura – istorijski građenih od muškaraca, za muškarce, te stoga uglavnom rodno nesenzitivnih i slepih. Tokom tih godina rada razvijen je jedan feminstički “know-how”, sistem znanja, vrednosti i podrške koji u sebi prožima sve ovo o čemu pišem. Digitalno nasilje nad ženama nas poziva da se upoznamo sa tim znanjima, da ih usvojimo, te da kroz njihova iskustva i vrednosti ponudimo najoptimalnije sistemsko rešenje i razvijemo mreže za samo-pomoć i podršku zajednice koje će vratiti dostojanstvo i snagu osobama da traže – i očekuju zaštitu.
Bojana Kostić je istraživačica i feministkinja koja se u svom radu fokusira na transformativni uticaj digitalnog ekosistema na ljudska prava, sa posebnim akcentom na zaštitu žena, LGBTQI populacije i drugih grupa u riziku od diskriminacije.
Čitaj još: