Vesti
Beograd je net – Razgovor sa Slobodanom Markovićem
Slobodan Marković, tehnički savetnik za digitalnu upravu u programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), proteklih 20 godina bavio se zagovaranjem i razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija u Srbiji. Pre svog angažmana u UNDP-u, radio je u Registru nacionalnog internet domena Srbije (RNIDS) kao savetnik za IKT politike i odnose sa internet zajednicom. Između 2008. i 2012. bio je specijalni savetnik ministarke u Ministarstvu telekomunikacija i informacionog društva, gde je učestvovao u oblikovanju politika, strategija i propisa iz oblasti telekomunikacija, e-uprave i e-poslovanja. Početkom 1999. godine, pokrenuo je Internodium mejling listu koja je služila kao hab za stručnjake, aktiviste i entuzijaste koji su se bavili razvojem digitalnih tehnologija i njihovim uticajem u Srbiji i regionu. U razgovoru za SHARE Bilten pričao je o svom iskustvu učešća u pravljenju sajta studentskih protesta ‘96/97. godine i o značaju tog iskustva danas.
U novembru 1996. održan je drugi krug lokalnih izbora u Srbiji. Po prvi put od uvođenja višestranačja u zemlji, opozicija je odnela značajne pobede u svim većim gradovima. Nakon što su izborni rezultati saopšteni, vladajući režim pokušao je da diskredituje pobedu opozicije. Ovaj potez izazvao je veliko nezadovoljstvo i 19. novembra 1996. širom zemlje izbili su građanski i studentski protesti. Nedelju dana kasnije, 26. novembra 1996. godine, u Računarskom centru Elektrotenhičkog fakulteta na studentskom računaru Galeb, otvoren je nalog protest96 na kome je kreiran veb sajt Studentskog protesta. U deceniji koja je između ostalog bila obeležena demonstracijama i građanskim buntom, ovi protesti su se proširili na digitalni prostor koji do tada nije bio aktuelan u ovoj sferi društvenog života. U svom članku Internet Revolucija koji se 4. januara 1997. našao i na naslovnoj strani američkog tehnološkog magazina Wired, Dejvid Benaham ističe da baš kao što je Vijetnamski rat pokazao značaj koji televizija može imati u ratu, tako se studentski protesti u Beogradu ‘96/97 mogu smatrati prvim konfliktom u kojem je internet igrao značajnu ulogu.
Danas, 23 godine kasnije, nijedan društveni pokret u svetu ne zaobilazi društvene mreže i internet. Mreže se koriste za sve, od postavljanja fotografija i videa sa demonstracija, do kačenja informacija važnih za demonstrante kao što su mape kretanja policije i tehnike za izbegavanje i ispiranje suzavca.
Internet je postao pristupačniji, a njegov uticaj na društvo se eksponencijalno širi. Upravo zbog toga je priča o protestima iz ’96/97. godine i veb stranica koju su studenti tada napravili da pokažu svetu šta se dešava u Srbiji još značajnija. Sajt protesta i dalje je dostupan onlajn i stoji kao svedočanstvo jednog vremena i borbe, dok kao sredstvo izražavanja nezadovoljstva ni danas ne izgleda zastarelo.
U jeku trenutne globalne situacije, potreba za umreženim društvom je sve relevantnija. Od početka pandemije koronavirusa, po celom svetu izbili su masovni protesti. Ovi protesti su se proširili upravo posredstvom interneta i društvenih mreža i tako skrenuli pažnju svetske zajednice. U većini tih protesta, internet je odigrao ključnu ulogu: snimak policijske brutalnosti u Americi, deljen na mrežama, pokrenuo je nezapamćene proteste protiv rasne diskriminacije i izvan granica SAD; svedočenja običnih ljudi iz Bejruta posle eksplozije u luci, pokrenuli su proteste protiv libanske vlade; obračun režima sa demonstrantima u Belorusiji dokumentuje se u realnom vremenu zahvaljujući internetu. Za proteste koji su širom Srbije usledili kao reakcija na epidemiološke mere zbog koronavirusa, od velikog značaja bili su pristupačni digitalni alati i razne digitalne platforme za deljenje sadržaja.
Jedan od članova internet revolucije 1996. godine bio je Slobodan Marković. U svojoj master tezi “Razvoj računarskih mreža u Jugoslaviji i Srbiji od 1970. do 1996.” predstavio je kompletnu priču o razvoju internet mreža i sistema od Jugoslavije 70ih do Srbije 90ih godina. Marković je bio jedan od studenata koji su 1996. godine učestvovali u kreiranju i održavanju sajta studentskih protesta na Beogradskom univerzitetu koji je postao spona između demonstranata i spoljašnjeg sveta. Za razliku od devedesetih, danas mnogi hibridni i autoritarni režimi prepoznaju moć interneta i društvenih mreža i koriste ih kao oružje u svojoj borbi za očuvanje vlasti. Ovakav razvoj situacije doprineo je stvaranju globalnog doba post istine u kojem zajednički objektivni standardi o tome šta je istina više nisu važni.
Mila Bajić, SHARE Fondacija: Za početak, koji je bio glavni cilj sajta? Da li je to bilo slanje informacija u svet, neki realni prikaz stanja ili možda neka ideja dokumentovanja istorije za budućnost?
Slobodan Marković: Zapravo, na samom početku bila su tri sajta protesta na Beogradskom univerzitetu – na ETF-u, Filozofskom fakultetu i PMF-u. Ako se dobro sećam, prvi je pokrenut na ETF-u nekoliko dana po početku protesta i to na studentskom serveru koji se zvao Galeb. Tamo je otvoren nalog “protest96” i napravljen je sajt kojem je svako mogao da pristupi. Taj sajt je i danas dostupan u arhiviranoj verziji na https://web.archive.org/web/20070611085519/http://galeb.etf.bg.ac.yu/~protest96/. Drugi sajt pokrenut je na Filozofskom fakultetu i u njegovoj izradi sam zapravo prvo učestvovao. On se nalazio na adresi protest.f.bg.ac.yu, ali na žalost nije sačuvan, kao ni onaj koji je pokrenut na PMF-u.
Bila su to teška vremena i pritisak na slobodno izražavanje svuda je bio ozbiljan, pogotovo na univerzitetu. Zato je prvenstvena ideja sajtova bila širenje informacija o protestima, pre svega među studentima. Internet populacija u Srbiji tog doba bila je veoma mala, brojala je sigurno manje od 10.000 ljudi i većina su bili članovi akademske zajednice.
Slobodan Marković
Pomenuta tri tima bili su u stalnoj komunikaciji preko IRC-a (Internet Relay Chat) što je internet servis koji najviše liči na današnji Slack. Oko Nove godine smo odlučili da ta tri sajta spojimo u jedan, kako ne bismo rasipali snagu i kako bismo koncentrisali informacije na jedno mesto. Odlučeno je da sajt na Galebu tj. na ETF-u bude primarni. Naše radne stanice nalazile su u prostoriji Saveza studenata, soba 33 u podrumu kod KST-a. Tu je sedela mala ekipa i kodirala sajt (koristeći tekst editor, naprednijih alata tada još nije bilo), spremala materijale, prevodila tekstove, komunicirala mejlom i preko IRC-a, dok su nam kolege iz logističke službe protesta donosile hranu – uglavnom, krajnje stereotipno, picu i koka-kolu. Par nas je kodiralo, par prevodilo i održavalo preko IRC-a i mejla stalni kontakt sa svetom, odakle su nam se javljali strani novinari, kao i dijaspora koju je interesovalo šta se događa kod kuće. To su uglavnom bili studenti. Preko njih smo u nekoliko navrata uspeli da dobijemo konkretnu pomoć koja nam je bila neophodna, kao što su memorije, skeneri i slično. Informativna služba protesta, čiji smo praktično bili deo, radila je prilično decentralizovano. Nisu postojali svakodnevni kolegijumi, deljenje zadataka i slično, ali se znalo ko pokriva koji deo posla. Osim ekipe iz sobe 33 koja je pravila sajt, bilo je i ljudi koji su išli da fotografišu proteste, pisali zvanična saopštenja, itd. Ti materijali su nam slati mejlom i mi smo ih onda spremali za sajt.
M: Kako je izgledao taj rad? Šta se dešavalo, kakva je bila atmosfera?
S: Veoma je uzbudljivo bilo jer si u stalnom kontaktu sa svima i pratiš šta se dešava dok si sam na izvoru svih informacija. Veliki deo dana smo provodili napolju na protestima ili sedeli na fakultetu i pravili sajt. Kući smo išli samo da spavamo, a bilo je dana i nedelja kada smo spavali na fakultetima. Dok sam bio na Filozofskom, studenti su blokirali zgradu i situacija je bila prilično napeta, jer se svaki čas očekivao upad policije. Na kraju nas ipak nisu isterali, pored par pokušaja. Kada smo oko Nove godine doneli odluku da se selimo na ETF, sve sadrzaje sa Filozofskog smo snimili na diskete i seli u kola da idemo na ETF. U Zmaja od Noćaja ispred nas je izašao autobus pun policije koji je verovatno krenuo da formira kordon u Vasinoj. Počeli su da nam trube da se sklonimo, ali mi nismo mogli jer je sneg intenzivno padao i bilo ga je dosta po kolovozu, pa je auto jedva išao napred. Onda su oni izleteli napolje i pošto su videli bedževe i pištaljke, znali su ko smo, pa su krenuli da nas postrojavaju. Mislili su da opstruiramo policiju i da namerno ne želimo da se pomerimo. Kada im je kolega skrenuo pažnju da su ušli u jednosmernu ulicu jednom od njih je pukao film pa je krenuo da nas bije, ali su ga drugi srećom sprečili, pa osim pocepanih košulja i par modrica nije bilo većih posledica. Onda su nam odgurali auto sa strane i nastavili svojim putem.
M: Šta su rekli za diskete? Jesu li pitali šta će vam?
S: Ne, to ih nije zanimalo uopšte. Osim tog incidenta, imali smo i upad službe bezbednosti u tu našu sobu 33 na ETF-u. Ja tada nisam bio u smeni, ali su mi preneli da su bezbednjaci u principu bili korektni, u smislu da nisu primenjivali silu. Tražili su da se isključe računari, što je naravno urađeno. Server sa sajtom je bio na drugom mestu, pa nije došlo do prekida rada sajta, što je možda bio njihov cilj. Upravo imajući u vidu takve mogućnosti, svi sajtovi protesta bili su kopirani u više primeraka i smešteni na tzv. mirror servere širom sveta. Čak i da je došlo do obaranja glavnog sajta na ETF-u, protest bi i dalje imao prisustvo na internetu. Osim ovih “bliskih susreta” sa policijom i bezbednjacima, nije bilo nekih posebno uzbudljivih momenata. Iako smo izlazili na proteste gde je situacija bila dosta gora i gde su ljudi brutalno prebijani, dok smo boravili na fakultetu bili smo prilično bezbedni. Posle tog upada bezbednjaka dobili smo i studentsko obezbeđenje koje je stalno bilo sa nama u sobi 33.
M: Kome je sajt bio namenjen?
S: Generalno, naša glavna ideja je bila da informišemo studente i svetsku javnost o tome što se događalo u Srbiji. To se naknadno proširilo i na svetske medije kao što su CNN, BBC, Sky i drugi, koji su sajt protesta uzimali kao kredibilan izvor i linkovali nas u svojim vestima, zajedno sa uticajnijim domaćim medijima kao što su bili Radio B92 ili Radio Slobodna Evropa. Studenti na univerzitetima u inostranstvu, kao i naša dijaspora, takođe su želeli da saznaju šta se dešava u Srbiji.
Sajt je mesečno imao preko 20.000 poseta, ne računajući mirror sajtove, što je u to doba bila izuzetna cifra. Treba imati u vidu da je ’96. bila prva godina interneta u Srbiji. Uveden je na Akademsku mrežu za Dan univerziteta, krajem februara 1996, a od juna je Eunet omogućio svakome da otvori nalog i uplati vreme za korišćenje interneta.
Slobodan Marković
Naravno, jako je bila ograničena ponuda sajtova, nije bilo bog zna koliko stvari koje su ljudi mogli da rade na internetu. Uglavnom su dominirali elektronska pošta i diskusione grupe. Ali internet je počeo polako da se probija u zemlji. Do tada je glavni izvor informacija za sve koji nisu verovali državnim medijima bio radio i nekoliko nezavisnih novina. Radio B92, Studio B, Vreme i još nekolicina medija od kojih je većina bila na lokalu. B92 bio je jako aktivan u to vreme na internetu. Imao je svoj sajt, bilten vesti, a posle famoznog slučaja “vode u kablu” kada je prekinuto emitovanje, prebacio se na internet striming u RealAudio formatu, što je tada bila prilična novotarija i u svetskim okvirima. Sećam se da im je RealNetworks posle poslao i neki uređaj za kodiranje tog signala i koristili su ih kao primer za promociju svoje tehnologije. Mi u internet službi protesta takođe smo razmišljali o tehnologijama koje su tada bile prilično nove. Recimo, sećam se da smo razmišljali kako bi bilo super da nam neko donira veb kamericu kojom bismo mogli da pravimo direktan prenos iz Kolarčeve, gde je krajem januara sedam dana non stop stajao policijski kordon i sprečavao studente da prođu u šetnju ulicama Beograda. To se na žalost nije dogodilo. Čak i da smo imali kameru, organizovanje striminga sa neke od susednih zgrada bio bi izazov, jer je internet komunikacija tada bila bazirana uglavnom na sporim kućnim modemima, a ne stalnim vezama, a sat vremena korišćenja interneta nije bio baš jeftin.
M: Na koji način je širenje vesti o protestima po svetu uticalo na njihov tok?
S: Ne bih baš rekao da je tok protesta bio određen sajtom, ali on jeste doprineo tome da poraste pritisak na vlast da udovolji zahtevima studenata, pre svega zbog lakšeg pristupa informacijama koje su strani mediji imali o tome šta se događalo na terenu. Internet je tada i u Srbiji, ali i u inostranstvu bio dostupan veoma ograničenom broju ljudi, pa nije mogao mnogo da pomogne u brzom mobilisanju masa, kao što danas može da se uradi putem društvenih mreža. Bitno je znati i da internet tada nije bio mobilan, već fiksan. Mobilni telefoni su bili 2G i podržavali su samo pozive i SMS. Upotrebljiv mobilni internet je došao u Srbiju tek nekih desetak godina kasnije. Međutim, čak i taj fiksni internet je doprineo da se i studenti i mediji uskraćeni za frekvenciju oglase i odupru cenzuri.
M: Da li bi rekao da je i danas slična situacija?
S: Donekle, ali ima razlike. Vlast tada nije razumela pravi značaj i uticaj koji će internet imati. Iako su nam slali bezbednjake da nas “preslišavaju”, to nije bio neki stvarni pokušaj kontrole interneta. Cenzura je bila ograničena na medije koje je pratio najveći deo populacije – televiziju, radio i štampu, gde je bila već prepoznata i očekivana. Danas su državne strukture širom sveta, posebno u autoritarnim režimima, veoma svesne mogućnosti interneta. Svesni su da internet može da zapali vatru i proširi bunt sa mreža na ulice. Zato aktivno vrše uticaj u tom prostoru, kako javno, tako i tajno.
Disidentska aktivnost onlajn danas nije nimalo naivna i za bavljenje time u mnogim delovima sveta lako može da ode glava. Kod nas to, na sreću, nikad nije bio slučaj, ali jesu beleženi slučajevi napada na sajtove, praćenja i presretanja komunikacije, onlajn šikaniranja, zastrašivanja i slično.
Slobodan Marković
To nije zvanična državna politika i mi još uvek imamo jedan od najslobodnijih nefiltriranih internet pristupa u svetu, ali takvu situaciju ne treba uzimati zdravo za gotovo i treba je aktivno braniti. Ono što radi Share fondacija mislim da je ekstremno važno u tom smislu.
M: Jesi li još u tim ranim aktivističkim danima shvatio da želiš da se baviš nečim što ukršta politiku, društvo i internet?
S: Iskustvo sa protesta jeste bilo formativno za mene. U nekom smislu je to i bio početak moje karijere i ovoga čime se bavim poslednjih 20 godina. U mesecima nakon završetka protesta, aprila 1997, sećam se da je obeležavana godišnjica protesta na Tjenanmenu u Pekingu. Tada u Kini još uvek nije postojao The Great Firewall of China i tamošnja vlast je posegla za cenzurom materijala vezanih za obeležavanje te godišnjice. Tada su doneli i odluku o strogom kontrolisanju internet prostora, što je danas dostiglo neverovatne razmere. U to doba, krajem devedesetih, široko rasprostranjena cenzura interneta nije bila standardna praksa, ali su me ti događaji, kao i iskustvo rada na sajtu Studentskog protesta podstakli da se dalje bavim pitanjima razvoja interneta kod nas, aktivizmom i regulativom vezanom za internet i njegove razne primene. Nakon usvajanja Zakona o univerzitetu iz 1998. godine, koji su mnogi shvatili kao vid disciplinovanja univerziteta i osvete za proteste godinu dana ranije, počeli su strahoviti pritisci na profesore, studentske organizacije, a počela je i otvorena cenzura sadržaja na Akademskoj mreži, posebno na ETF-u. Zato sam krajem 1998, početkom 1999. pokrenuo Internodium mejling listu, koja je služila da okupi ljude koji su bili zainteresovani za te teme i koji su se bavili razvojem digitalnih tehnologija i njihovim uticajem na društvo u Srbiji, ali i šire u regionu. Nakon toga pokrenuo sam sa prijateljima i Centar za razvoj interneta koji se bavio sličnim poslom i bio aktivan sve negde do 2008. Cilj svega toga je bio da internet ostane prostor slobode i da uticaj države na njega ne bude štetan.
M: I šta bi danas rekao na sve to? Da li je sajt protesta ostavio neki trag?
S: Ostavio je trag i imao je svoju ulogu, ali je problematično pokušavati da ga povežemo sa današnjim vremenom. Danas samo postavljanje sajta ne znači puno. Moraš mnogo više da se potrudiš da bi nešto postigao. Danas su i države mnogo upućenije u sve što se dešava onlajn, tako da je stvarno nemoguće suprotstaviti se samo sajtom. Informisanje jeste bitan preduslov, ali moraju da postoje i drugi kanali delovanja. Direktna komunikacija, aktivnost na društvenim mrežama, novi načini za zaštitu privatnosti i izbegavanje identifikacije u fizičkom i virtuelnom prostoru su neki od njih. Dosta je sve to komplikovanije danas. Međutim, imajući u vidu da danas pristup internetu ima skoro svako, potencijali su takođe mnogo veći.
M: Da li je internet danas pre oružje dobrog ili lošeg, ako uopšte može da se napravi takva podela?
S: Internet je ne samo tehnička, već i društvena infrastruktura preko koje smo stalno u vezi. On nikada ne moze da bude neutralan. Sve što se nalazi iza mreže, od postavljanja kablova, preko protokola koji određuju način funkcionisanja internet servisa, načina usmeravanja saobraćaja u mreži, načina funkcionisanja popularnih aplikacija i nadzornih sistema, do organizacije protesta na društvenim mrežama, određeno je različitim interesima i obeleženo različitim vrednostima.
Internet nam je takođe omogućio globalnu povezanost koja nikada ranije nije postojala. Sve što je nekada bilo teško vidljivo i potiskivano uredničkim odlukama tradicionalnih medija, sada je izmilelo na površinu i nema jedne države, regulative ili agencije koja to može da reši. Sa posledicama toga ćemo se suočavati decenijama ispred nas i ishod ne mora da bude pozitivan. Ono što mislim da treba da nas zanima jeste kako kanali komunikacije da ostanu otvoreni, a da se istovremeno spreči ugrožavanje pojedinca na razne načine – od ugrožavanja privatnosti, preko sputavanja slobode izbora, do ugrožavanja slobode govora.
Slobodan Marković
Presudan je značaj organizacija koje će pratiti stanje i boriti se da internet ne postane zatvoren ili sredstvo represije. Kao što sam pomenuo, cenzura interneta kod nas nikada nije bila zvanična politika, što je dobro. Međutim, faktor koji je na to uticao je i činjenica da su vlasti do sada bile fokusirane na medije koji dopiru do najvećeg broja građana, pre svega televiziju. Jasno je da se situacija menja u korist interneta i to se dešava sve brže, pa samim tim raste i rizik po njegovu slobodu.
M: Kako izgleda budućnost protesta?
S: Budućnost protesta je suštinski slična kao i prošlost – izazivanje onih na pozicijama vlasti na način koji će zaista skrenuti pažnju i otvoriti prostor za neku promenu, idealno nenasilnim putem. Nekada je delotvorno bilo fizičko blokiranje ulica i trgova. Pre samo nekoliko decenija osvajale su se radio i TV stanice. Danas su mehanizmi funkcionisanja vlasti sve više umreženi i pomereni u nevidljivi, onlajn prostor, pa intervencije u fizičkom prostoru ili u tradicionalnim medijima imaju sve manji značaj. Ljudi koji danas protestuju širom sveta – od Hongkonga, preko gradova SAD, do Minska – ne koriste primarno kamenje ili molotovljeve koktele, već maske za zbunjivanje AI kamera, mobilne telefone i kamere, aplikacije za šifrovanu komunikaciju, aplikacije za VPN i peer to peer komunikaciju u uslovima isključenja interneta ili mobilnog signala i slično. Takođe, podaci – njihov tok, manipulacija, skrivanje i otkrivanje – imaju sve veći značaj i intervencije u tom domenu imaju veliki potencijal za skretanje pažnje.
Čitaj još: