Tehnologija i rodno zasnovano nasilje
Krajem prošle godine Populacioni fond Ujedinjenih nacija (UNFPA) objavio je Pojmovnik rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologije koji predstavlja jedan od prvih koraka u usklađivanju lokalnog digitalnog prostora sa svetskim, nudeći prvi stručni prevod za termine i koncepte koji okružuju i čine rodno zasnovano nasilje na mrežama. Rodno znasnovano nasilje na mrežama, pogotovo grupe koje distribuiraju osvetničku pornografiju su sve učestalije na Balkanu i predstavljaju ozbiljan problem. Pre nekoliko nedelja izašla je priča sa ispovestima devojaka i žena koje su se na našim prostorima susrele i borile sa posledicama osvetničke pornografije što je ponudilo detaljniji prikaz ozbiljnosti ove situacije. Ova tema ne jenjava, i zbog toga je važno demistifikovati je na sve moguće načine, ali takođe i ponuditi ljudima načine na koje mogu da se odbrane od ovakvih upada u privatnost.
SHARE Fondacija je prošlog meseca pokrenula kampanju “Cyber intima” sa alatima za pomoć žrtvama nasilja posredstvom vizuelnog sadržaja. Na sajtu kampanje definisani su problemi i opisani koraci za dokumentovanje, prijavu i uklanjanje intimnih sadržaja deljenih bez saglasnosti.
Rodno zasnovano nasilje je fenomen koga poznaju sva vremena i svi prostori. Takođe je i fenomen koji se najbrže i najlakše prilagođava različitim društvenim promenama, uključujući i one tehnološke. U tom smislu, tehnologija, i pre nego što uspemo da ispratimo njen razvoj, postaje sredstvo izvršenja nasilja. Devojčice, devojke, žene, kao i svi oni koji se ne uklapaju u heteronormativne rodne uloge, postaju mete rodno zasnovanog nasilja koje se vrši posredstvom tehnologije.
Gotovo identično u skladu sa onim što “tradicionalno” smatramo nasiljem, rodno zasnovano nasilje posredstvom tehnologije veoma često ostaje nevidljivo. A kada postane vidljivo, onda biva relativizovano. A kada relativizacija nije dovoljna, ono se opravdava tako što se odgovornost sa nasilnika, jer su u većini slučajeva nasilnici muškarci, prebacuje na preživele. Isto tako, nadležne institucije, koje postoje, veoma često nemaju kapaciteta da prate tehnološke promene, a logika privatnog kapitala koja stoji iza velikih kompanija koje obezbeđuju prostor na kome se nasilje dešava, nasilnike često štite od krivične odgovornosti. I dan danas, gotovo dve godine nakon saznanja o postojanju regionalnih Telegram grupa za neovlašćeno deljenje sadržaja intimne prirode (tzv. osvetničke pornografije), zajedno sa neovlašćenim deljenjem ličnih informacija devojčica, devojaka i žena koje su se nalazile na fotografijama i snimcima (tzv. doksovanje), broj onih koji su krivično odgovarali je jednocifren, iako je broj članova ovih grupa prelazio stotinu hiljada.
Sa druge strane, nalaze se i barem tri specifičnosti ovog oblika nasilja u odnosu na ono koje smatramo “tradicionalnim”. Ovaj broj, opet, nije konačan, jer se tehnologija neprestano menja, pa samim tim i modaliteti mogućnosti za njenu zloupotrebu.
Na prvom mestu se nalazi već spomenuta anonimnost. Nasilnik može biti bilo ko, dovoljno je da ima pristup Mreži. I dok ga ta anonimnost štiti, ne samo od krivičnih sankcija, već i onih koje bi poticale od strane zajednice, ona ga takođe i ohrabruje, te se nasilje vremenom radikalizuje. Anonimnost pojedinaca u Telegram grupama, i odsustvo sankcije, ohrabrilo je neke druge nasilnike da iskoriste nove tehnologije, poput deep fake-a, i ostave podjednako razorne, ako ne i gore, posledice na živote devojčica, devojaka i žena, uključujući i njihove online živote, ali i offline svakodnevnicu.
Na anonimnost se nadovezuje i druga specifičnost, a to je da rodno zasnovano nasilje posredstvom tehnologije kida kontinuum prostor-vreme, te, dok je u fizičkom svetu neophodno da se sa nasilnikom nalazimo na istom mestu u isto vreme, na Mreži nas može zlostavljati osoba koja je udaljena hiljadama kilometara daleko, a za čije postojanje ni ne znamo. Iako se ovo može desiti svakoj od nas, posebno su izložene žene i devojke koje su vidljive u javnosti, i koje javno ukazuju na društvene probleme, bilo da je reč o korupciji, nasilju ili diskriminaciji. Aktivistkinje, političarke i novinarke često su na meti nasilnika, ponekad zbog svojih stavova, ali još češće zbog toga što se uopšte usuđuju da ih imaju.
Treća specifičnost se odnosi na kontinuitet nasilja. Mreža sve pamti, i kada se nasilje na njoj desi, ono traje večno, pogotovo kada je reč o seksualnom nasilju ili narušavanju privatnosti. Jednom objavljene snimke i fotografije je gotovo nemoguće ukloniti, čak i kada postoji zakonska osnova za to, kao kada je, na primer, reč o snimcima seksualnog nasilja. Upravo je to i bio razlog za pokretanje kampanje #NotYourPorn, koja je adresirala problem odbijanja popularnih pornografskih sajtova da uklone sadržaj koji je postavljen bez dozvole onih koji su na njemu, čak i kada je reč o snimcima silovanja i zlostavljanja, ponekad i maloletnica. A ako je sve ovo različito, šta je još slično, osim relativizacije, okretanja glave od nasilja i nemogućnosti ili nevoljnosti da se ono adekvatno sankcioniše? To su posledice.
Na stotine studija, istraživačkih tekstova, razgovora sa preživelima, ali i sve većeg broja čitulja onih koje su sebi oduzele život nakon kontinuiranog rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologija, ukazuju nam koliko su posledice razorne. Depresija, posttraumatski stres, poremećaji ishrane i drugi problemi sa mentalnim zdravljem, izolacija, nepovrenje u tehnologiju, okruženje, prijatelje, buduće partnere, pa i poslodavce (jer za neke zloupotreba snimaka intimne prirode znači i uništavanje ugleda firme, i u skladu sa tim i otkaz), česte selidbe (u slučajevima doksovanja), strah od otvorenih prostora i nepoznatih ljudi (u slučaju pretnji), čine svakodnevicu onih koje_i rodno zasnovano nasilje posredstvom tehnologije prežive.
Pa opet, ono se relativizuje. Zauzima naslovne strane kada su poznate ličnosti u pitanju, a rubriku showbizz čak i kada se desi smrtni ishod. Na mrežama i portalima i dalje imamo priliku da čitamo pretnje, tuđe lične podatke, okrivljivanje preživelih i apologiju nasilnika, ali i napade na porodice čijim članovima se nasilje desilo. Sankcije, kao i za nasilnike, slabo se primenjuju i na medije i društvene mreže.
Relativizacija je opasna, ne samo za one koje nasilje preživljavaju, već za sve one koji se možda još nisu ni rodili. Digitalnim nativcima govor mržnje, pretnje, doksovanje i objavljivanje intimnog sadržaja bez dozvole, bilo da je reč o fizički nastalim fotografijama i snimcima, ili digitalno obrađenom sadržaju, polako postaju manir online komunikacije. Nešto što nas je pre više od decenije zgražavalo, poput Fejsbuk stranice “Najveće drolje osnovnih i srednjih škola”, koja je počivala na seksističkom govoru mržnje, doksovanju i objavljivanju fotografija bez saglasnosi, ponekad intimne prirode, danas postaje praksa u zatvorenim Telegram grupama, DM Instagram četovima, sabovima na Reditu, porno Tviteru i drugim mestima za koja “niko nije nadležan”.
Prvi korak u promeni ovakve situacije je monitoring, jer iako globalna istraživanja pokazuju da je skoro 60% devojaka i žena doživelo neki oblik rodno zasnovanog nasilja u digitalnom okruženju, ono se opet “ne dešava”, ili “nije bitno što se dešava”, jer se dešava na osnovu roda. Praćenje ovakvih slučajeva, odvojeno od drugih oblika povreda našeg digitalnog integriteta, postavlja kamen temeljac za osmišljavanje strategija za rešavanje problema. A to se neće desiti sve dok tradicionalne obrasce da “je sama tražila” preslikavamo na digitalni prostor.
Hristina Cvetinčanin Knežević je sociološkinja i aktivistkinja u oblasti ženskih pitanja u digitalnoj sferi. Autorka je Pojmovnika rodno zasnovanog nasilja posredstvom tehnologije.
Čitaj još: