Strah od tehnologije
Početak pandemije je mnoge od nas saterao u ćošak panike, dok je druge njen dalji tok direktno naveo na zavereničko razmišljanje. Kada nastupi osećaj nemoći, gubljenje kontrole nad stvarima koje ne razumemo, mi težimo psihološki da se utešimo usmeravajući svoj strah i negativne emocije ka institucijama i pojedincima za koje mislimo da imaju neke veze sa nerešenim problemom. Ali panika, kao ni zavera nikada ništa nije rešila.
Pojava vatre donela je ljudima puno mogućnosti: pre svega uticala je na način ishrane (rasteretila je stomak i uvećala mozak), unela je udobnost u način života, a postala je i sredstvo pomoću kog smo mogli da napadamo druge. Podmetanje požara sigurno nije bila prvobitna namera izumitelja vatre, ali se ubrzo ispostavilo da i takvo korišćenje predstavlja njenu upotrebnu vrednost. Svi ćemo se oko ovoga složiti: vatra je korisna, ali i opasna.
Nešto kasnije, pre oko 2400 godina, Platon je u spisu Fedar preispitao pojavu pisanja kao potencijalno opasne nove tehnologije, te postavio možda prvi poznati primer reakcionarnog tehno-skepticizma. “Tek će se govoriti o pravilnosti i nepravilnosti pisanja”, kaže Sokrat titularnom atenskom aristokrati. Zatim pripoveda legendu o egipatskom bogu Teutu, koji je izumitelj broja i računanja, geometrije, “zvezdoznanstva”, ali i pisma, koji je sve te darove predao kralju Tamu pa rekao: “Ovo će znanje, kralju, učiniti Egipćane mudrijima i pamtljivijima, jer pronađen je lek za mudrost i pamćenje.” Međutim, umesto zahvalnosti koju bogovi inače dobijaju za uzvrat, kralj Tam svoj dar nije video pozitivno: “Nisi izumeo lek za pamćenje, već samo za podsećanje. Od mudrosti pak učenicima pružaš tek mnjenje, a ne istinu. Jer kad se po tebi mnogoga naslušaju [naime načitaju], a bez poduke, misliće da su mnogoznali, makar i neznalice, bar što se tiče mnoštva, i teški za učenje jer su postali nadrimudraci namesto mudri”. Dakle, i pisanje tj. čitanje bez “poduke” je potencijalno opasno.
Izumitelji tehnologije svoja rešenja upravo i nazivaju tako – rešenjima, jer inicijalno nastaju iz pobude da nešto reše, unaprede i pojednostave. Međutim, ono što je izumitelju jednostavno korisniku može biti teško prihvatljivo, posebno ukoliko ne vidi suštinsku potrebu za takvim rešenjem.
Psiholozi se slažu oko toga da strah od tehnologije ima patološki karakter, budući da se često odnosi na preuveličan i neopravdan strah. No, neki strahovi, kao na primer strah od izloženosti zračenju, mogu biti opravdani i tu upravo leži izvor problema: kako razlučiti koje rešenje je dobro, a koje loše po nas?
Pojavu tehnofobije dodatno olakšava i u mnogim primerima potvrđena zloupotreba tehnologije, kao što je bio slučaj sa Cambridge Analyticom ili ugrožavanje ekosistema, kao što je slučaj sa mini hidro elektranama. Međutim, brojni razlozi za suprotstavljanje tehnološkom razvoju nisu samo zdravstveni i ekološki već i etički, kao u slučaju biometrijskog i video nadgledanja koje utiče na individualne slobode, kreirajući podlogu za progresivnu društvenu kontrolu, što može voditi ka novom totalitarizmu baziranom na tehnologiji.
Različite grupe ljudi prosto imaju različitu potrebu za tehnologijom, a prostor za tu vrstu izbora se sužava pa su tehnofobijske ideje redovna inspiracija u umetnosti još od Frankenštajna, Metropolisa i Čarli Čaplinovog Modernog vremena. No, ispravno razumevanje konteksta u kom strah od tehnologije nastaje, vodi ka jedinom ispravnom odnosu prema tehnologiji i smislenoj društvenoj promeni.
Neo-ludizam i promašene mete zavera
Strah od tehnologije izgleda iskonski. Međutim, tek pre otprilike dva veka, ljudi su shvatili da se ne treba bojati tehnologije same, već načina njene upotrebe. Ludistički pokret koji je nastao u Engleskoj početkom 19. veka (1811 – 1816), predvođen Nedom Luditom, nastao je na otporu protiv tekstilnih razboja koje su pristalice pokreta smatrali krivcima za masovnu nezaposlenost koja je nastajala za i nakon Prve industrijske revolucije. Nakon što su godinama ispoljavali svoje nezadovoljstvo palivši postrojenja i mašine, ideja o tome da je problem zapravo u društvenom sistemu a ne u mašinama nije došla baš lako.
Ludistički pokret se smatra jednim od prvih proleterskih pokreta i pokazuje suštinu sukoba između ljudi i tehnologije. Tako i danas, u doba povećane neizvesnosti usled pandemije Covid-19, aktivirani su brojni strahovi, te i strah od tehnologije, naučnih i medicinskih izuma koji preplavljuju građane egzistencijalno, mada neretko, i one samo estetski ugrožene. Dok se suočavamo sa ličnom nemoći, brojnim nepoznanicama i konfuznim objašnjenjima pretećih događaja, potrebno je naći snage i pogledati u društveni kontekst iz kog ova osećanja dolaze. Bez obzira da li je ideološka polaznica levo ili više liberalno orijentisana, razlozi za verovanje svom strahu od tehnologije su koreniti i polaze iz istog centra neizvesnosti.
Mnogi građani imaju osećaj da žive u izraženo polarizovanom svetu u kom moćnici rade isključivo za svoje interese, a na štetu ogromne većine građana. To je sa jedne strane posledica pojednostavljenog razumevanja različitih aspekata društvene stvarnosti, gde se društvene snage pretvaraju u holivudske zlobnike, a sistemska stanja u laboratorije tih svemoćnih zlikovaca. Dodatnu potporu uprošćenom shvatanju realnosti pridodaje i sve snažniji globalni osećaj nejednakosti.
Taj površni narativ odražava dominantni model subjektivizma i kulta individualnosti koji je nastao pre svega u neoliberalizmu, a paradoksalno se može naći i kod onih sa leve strane političkog spektra, mada ređe. Međutim, iako se do banalnosti pojednostavljuje izuzetno kompleksan svet u kom živimo, gubljenje po obodima ideologija i empatično nijansirano bavljenje zavereničkim pričama nas može dovući do nekog kolektivnog odgovora na pitanja: koji je najbolji odnos prema tehnologiji? Kako doći do preko potrebnih društvenih promena? Te kako osigurati bezbedno korišćenje tehnologije po merilima svesnih građana?
Na primer, priča po kojoj je Bil Gejts zli milijarder koji želi da kontroliše ljude sa 5G mrežama putem mikročipova ugrađenih u njihova tela obaveznom vakcinacijom, više je nego apsurdna no, sa druge strane postoji dovoljno legitimnih razloga da se preispita postojeći plutokratski sistem i njegov tehnokratski i paternalistički odnos prema institucijama i vlastima.
Takođe, strepnja od toga da se putem tehnologije mogu kontrolisati životi građana i upravljati njihovim ličnim podacima odveć je intuitivna i zasnovana na postojećim primerima gde su neke države i tehnološki giganti zloupotrebili tehnologiju u svrhu uvećavanja bogatstva ili održavanja političke moći (Google, Microsoft, Amazon, Facebook, Cambridge Analytica…), kreirajući prave “skrivene agende”.
Slično tome, strahove koje emituju ljudi uvereni da je pandemija Covid-19 deo surove zavere globalnih lidera kako bi primenili program smanjivanja sloboda građana teško je obuzdati, posebno onde gde je kriza iskorišćena u političke svrhe (najbolji primer je upravo Srbija, gde se krizom upravlja kao predizbornom političkom kampanjom).
Iako ne možemo zaboraviti da je svet dosta veći nego što nam se čini i komplikovaniji od toga da bi ga mogli kontrolisati Iluminati, duboka država ili ljudi gušteri, ipak nije teško videti elemente globalnog klasnog sukoba. I dok vladajuća klasa uživa bogatstvo zasnovano na ekstremnoj nejednakosti i želi živeti živote bogova otuđenih od većine sugrađana, nije neobično da se nekima od nas to učini skoro nehumanim. Ali bez obzira na koje se istine iz straha i neznanja, blago rečeno, trapavo aludira, mi ne možemo dopustiti nekoherentno razumevanje fizičkog sveta u kom živimo i relativizaciju društvenih institucija. Mi moramo zavereničko razmišljanje da uobličimo u kritičko.
Strah od tehnologije je svakako jedan od jačih izvora zavereničkog mišljenja, a suočavanje s tim je neophodnost, pre svega jer takvo razmišljanje aktivira samo rezignaciju i potrebu za brzim rešenjima što je aktivnost koja kratko opstaje i brzo propada. Drugim rečima, zavereničkim razmišljanjem se, kao i panikom, ništa ne postiže. Štaviše, zabrinjavajući su psihološki trigeri takvog mišljenja jer su podložni uticaju bilo koga (fašista, sociopata, religijskih šarlatana, populističkih političara…) koji nude banalna objašnjenja i instant rešenja složenih društvenih procesa, i to najčešće takva koja, ironično, idu u prilog upravo “skrivenim agendama”.
Otuda jedino preostaje da osnažimo jedni druge znanjem o nauci, medicini, tehnologiji, politici, ekonomiji i drugim važnim temama, te da što više poštujemo svoje i tuđe sposobnosti kritičkog razmišljanja, negujući lični suverenitet – osećaj da možemo biti značajni učesnici u stvaranju društvenih promena. Osnova kritičkog mišljenja je, dakle, u skepticizmu, ali ne u smislu banalnog raskrinkavanja stvari, već u smislu preusmeravanja pažnje, uticaja i udaljavanja od bezvrednih sujeverja i popularnih dezinformacija, a u pravcu ideja i akcija koje smisleno i temeljno koriste čovečanstvu i svetu, a ne samo sebi samom. To je onaj skepticizam koji vidimo u naučnom metodu. Dakle, istraživanje nije gledanje YouTube, Tiktok ili Facebook sadržaja, nisu ni uvidi stečeni pod dejstvom halucinogenih supstanci, čija se blagotvornost kod nekih mentalnih fenomena nikako ne isključuje (naučna istraživanja sve više pokazuju), kao što nije ni čitanje naučnih radova – to je studiranje, odnosno učenje. Naučno istraživanje je proces koji traje duži vremenski period i košta nekoliko miliona dolara, izvodi se najčešće u laboratoriji snabdevenoj dobrom opremom, u nekom institutu ili univerzitetu gde vam podršku daju i timovi najboljih studenata i post-doktora, te odlasci na konferencije i objave radova u naučnim časopisima gde izlažete svoje hipoteze i bivate kritikovani od strane kolega. Tek nakon toga, možemo da kažemo da smo uradili istraživanje. A pošto ne možemo i ne moramo svi da radimo istraživanja, mi ostali moramo da se opredelimo kome ćemo da verujemo i za koje vrednosti se borimo, srcem i umom zajedno. Mi kao civilizacija dakle vapimo, između ostalog, i za jednom snažnom pedagoškom transformacijom.
S druge strane, postoji još teži zadatak a to je da pružimo uverenje i podršku onima kojima fizička i društvena stvarnost izmiču kroz prste u potrazi za njenim shvatanjem. A za to su nam potrebni novi okviri koji nude održive forme materijalne, psihološke i duhovne nege. A da bi se bolje nosili s tim, neophodan nam je istinski osećaj sigurnosti koji dolazi od zdrave, bujne zajednice prijatelja, porodice, komšija i kolega.
Vreme pandemije je zato posebno važno jer pojačava osećaj realnosti i predočava iluzije. Ukazuje na strahove i propuste koje pravimo kao pojedinci, društvo ili civilizacija. I zato je teško pobeći od činjenice da društvene krize, izazvane čak i pandemijom zaraznog virusa, neminovno proizvode glasnogovornike promena jer odluke koje danas budemo napravili imaće trajne odjeke daleko u budućnosti.
Marija Nikolić je sociološkinja koja radi kao naučno popularna novinarka. Od 2008. godine pokrenula je brojne naučno popularne programe kao što je podcast Radio Galaksija, a poznata je i po svojim živopisnim naučnim reportažama. Trenutno redovno piše za časopis Odiseja.
Čitaj još: