Vesti
Prava i slobode u vreme krize javnog zdravlja
Neophodno i proporcionalno ograničenje prava – principi organizacije EFF
Zdravstvene ustanove širom sveta ulažu velike napore da suzbiju širenje korona virusa. Zbog hitnosti i potrebe da ti napori što pre urode plodom, mnoge države sakupljaju i analiziraju podatke o ličnosti velikog broja ljudi, pa tako i podatke o njihovom zdravlju, putovanjima i međusobnim kontaktima. Dok traje borba da se širenje virusa obuzda koliko god je to moguće, ne treba gubiti iz vida kako alati za prikupljanje velikog broja podataka utiču na naša digitalna prava i slobode.
U onlajn, baš kao i u oflajn svetu, javne politike moraju naći ravnotežu između zajedničkog dobra i građanskih sloboda. Veoma je važno da vanredne mere koje se koriste u posebno kritičnim situacijama ne postanu trajne i da vlasti ne nastave da se mešaju u svakodnevni život čak i pošto kriza prođe. Već se dešavalo da mere za spasavanje života poput ovih koje su sada na snazi, kao i ograničavanje digitalnih sloboda, nadžive hitnost trenutne situacije.
Upravo zbog toga bi svako prikupljanje podataka i digitalno praćenje osoba potencijalno zaraženih virusom trebalo da uzme u obzir i poštuje sledeće principe:
Narušavanje privatnosti mora da bude neophodno i proporcionalno. Program koji prikuplja određene informacije o ljudima mora biti naučno opravdan, a stručnjaci za javno zdravlje treba da ga smatraju neophodnim za svrhu prikupljanja podataka, koje mora biti proporcionalno toj svrsi. Na primer, čuvanje podataka o putovanjima svih ljudi u poslednjih deset godina ne bi bilo proporcionalno potrebi da se suzbije korona virus, čiji period inkubacije traje dve nedelje.
Prikupljanje podataka treba da bude zasnovano na nauci, a ne na predrasudama. Pošto ovakve bolesti dosežu globalne razmere, postoji istorija neprihvatljivih napora država da spreče zarazu vođenih predrasudama u vezi sa nacijom, religijom ili rasom, a ne činjenicama o verovatnoći da neki pojedinac bude zaražen virusom, kao što je istorija putovanja ili kontakt sa potencijalno obolelim osobama. Danas treba da sprečimo da automatizovani sistemi za obradu podataka koji se koriste za suzbijanje pandemije korona virusa, izdvoje jednu grupu ljudi kao onu koja je sklona zarazi.
Ograničenost trajanja. Baš kao i u hitnim situacijama u prošlosti, postoji opasnost od toga da infrastruktura za nadzor nad podacima korišćena za suzbijanje korona virusa nadživi krizu. Države i korporacije treba da prekinu svaki invazivni program napravljen za potrebe zaštite javnog zdravlja nakon okončanja krize.
Transparentnost. Država mora jasno i bez odlaganja da objasni svako korišćenje velikih podataka za praćenje širenja virusa. To uključuje objavu detaljnih informacija o podacima koji se sakupljaju, periodu zadržavanja informacija, alatima koji se koriste za njihovu obradu, načinima kako se donose odluke o javnom zdravlju uz upotrebu tih alata, kao i da li ovi alati imaju pozitivne ili negativne rezultate.
Poštovanje procedura. Ako vlasti pokušaju da ograniče ljudska prava na osnovu velikih podataka prikupljenih nadzorom, na primer ako pokušaju da stave u karantin određene osobe samo na osnovu zaključaka algoritama o njihovim odnosima sa drugim ljudima ili putovanjima, tada se građanima mora omogućiti da blagovremeno i pravično preispitaju te zaključke i ograničenja.
Sistemi za analizu velikih setova podataka i nadziranje našeg kretanja, zdravlja i ličnih odnosa omogućavaju državama i korporacijama da čitaju naše živote kao otvorenu knjigu. Takva obrada podataka često narušava našu privatnost, podriva slobodu izražavanja i udruživanja i pretvara se u dodatni pritisak na manjinske grupe. Stručnjaci za javno zdravlje sada mogu da odobre neke upotrebe podataka u cilju suzbijanja zaraze. Ali to mora da bude i medicinski opravdano, dok svaka obrada ličnih podataka mora da bude proporcionalna stvarnoj potrebi. Ljudi ne smeju da budu predmet nadzora zbog svog etničkog porekla ili drugih demografskih faktora, a sva nova ovlašćenja moraju da budu ukinuta kada se virus stavi pod kontrolu.
Preuzeto i prilagođeno sa sajta Electronic Frontier Foundation (EFF): M. Guariglia, A. Schwartz, Protecting Civil Liberties During a Public Health Crisis, 10. mart 2020, https://www.eff.org/deeplinks/2020/03/protecting-civil-liberties-during-public-health-crisis
Vanredno stanje i digitalna prava u Srbiji – komentar SHARE Fondacije
U Srbiji je 16. marta 2020. godine doneta Odluka o proglašenju vanrednog stanja. Istog dana je Vlada usvojila i Uredbu o merama za vreme vanrednog stanja.
Prema pravilima iz Ustava Srbije, za vreme vanrednog stanja Vlada može da propiše mere kojima se odstupa od Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava. Ovo ovlašćenje nije apsolutno, postoje određena ljudska prava od kojih se ne može odstupati ni u vreme kada je na snazi vanredno stanje – kao što su, između ostalih, pravo na život, pravo na dostojanstvo, pravo na fizički i psihički integritet ličnosti. Međutim, za vreme vanrednog stanja moguće je ograničiti pravo na tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, zaštitu podataka o ličnosti, slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu medija ili pravo na obaveštenost.
Postojeća Uredba o merama za vreme vanrednog stanja pre svega ograničava slobodu kretanja i slobodu okupljanja. Od daljeg razvoja situacije sa epidemijom korona virusa zavisi da li će Vlada uvesti i neke druge mere, odnosno ograničiti još neka od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Međutim, i ukoliko se to dogodi, potrebno je istaći da Ustav takođe reguliše da je ograničavanje ljuskih prava dozvoljeno samo u obimu u kojem je to neophodno.
Što se tiče prava na privatnost i prava na zaštitu podataka o ličnosti, postoji zakonska mogućnost da se ova prava ograniče u određenoj meri kako bi se zaštitio viši i opšti cilj javnog zdravlja i bezbednosti. Međutim, za svako ograničenje prava neophodnost predviđene mere podrazumeva: da bude jasno šta je konkretna svrha ograničavanja prava, da tu svrhu nije moguće postići bez navedenog ograničenja, odnosno da je ograničenje svedeno na minimum neophodan za postizanje predmetne svrhe.
Isti kriterijum neophodnosti važi i za slobodu medija i pravo na obaveštenost. U trenutnim okolnostima posebno je važno kontrolisati širenje panike i kontradiktorno obaveštavanje, jer posledice pogrešnih informacija mogu biti ozbiljne. S druge strane, neosnovano ograničavanje ovih prava takođe može naneti ozbiljnu i dugoročnu štetu po društvo, pa je od izuzetnog značaja dobro utvrditi ravnotežu i sprečiti zloupotrebe.
Najzad, treba naglasiti i to da, prema Ustavu, mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava prestaju da važe prestankom vanrednog stanja.