Clubhouse – naš najgori mamurluk do sada!
Clubhouse nije izvor svog zla kada je reč o ugrožavanju privatnosti korisnika i ogromnih posledica toga. Ali u vremenu u kome živimo, u kome je zaštita privatnosti postala deo svakodnevice i predstavlja konstantni pravni i PR problem etabliranih platformi kao što su Fejsbuk i Gugl, moramo se zapitati zašto bi rastuća platforma ne samo zanemarila sve navedeno, već dodatno pogurala problem u pogrešnom smeru. Čak i iz poslovne perspektive, deluje kao da je Clubhouse uradio studiju tržišta na osnovu podataka od pre deset godina. Dovoljan je jedan pogled na milione korisnika koje je WhatsApp izgubio u januaru ove godine, nakon nesrećne promene uslova korišćenja, da bi se uvidelo da su korisnici napravili ogroman korak u osvešćivanju o privatnosti njihovih podataka. Ovaj slučaj je takođe pokazao koliko su danas dostupne alternative. Konkurencija koja ulaže u privatnost, poput Signala i Telegrama, bila je spremna da prihvati masovnu migraciju koja je navela džinovsku platformu kao što je WhatsApp da napravi korak unazad.
Pol Dejvison, jedan od dvojice osnivača Clubhouse-a, tvorac je ozloglašene aplikacije Highlight, koja je pored ostalih problema bila pravi košmar za privatnost i bezbednost korisnika. Tokom 2020, bivši zaposleni u Highlight-u je izjavio za The Verge da je Dejvisonova “čitava perspektiva oduvek bila kako podstaći korisnike da korišćenjem proizvoda otkriju što više podataka” i da se o “poverenju i bezbednosti korisnika mislilo tek naknadno”. Makar znamo da je Dejvison dosledan.
I kada stavimo po strani marketinšku iluziju eskluziviteta i činjenicu da je poslednja stvar koja nam treba još jedna društvena mreža, Clubhouse podstiče radoznalost. Kao entuzijasta za zvuk, odlučio sam da se priključim i isprobam.
Da biste mogli da pozovete ljude preko praga ekskluziviteta – pod pretpostavkom da imaju iPhone – morate da dozvolite da Clubhouse pristupa vašoj listi kontakata. Nakon toga, Clubhouse preporučuje koje ljude da pozovete, ispod čijih imena možete da vidite koliko ta osoba ima kontakata koji su već Clubhouse korisnici. To su profili iz senke, podaci o korisnicima koji ih nisu sami predali već ih mi doniramo Clubhouse-u (i njihovoj širokoj mreži servera, država i korporativnih trećih strana). Pridruživanje Clubhouse-u i korišćenje njegovih mogućnosti ne tiče se samo naših podataka, već i podataka svih u našim imenicima. Profili iz senke se pored mapiranja podataka korisnika mogu koristiti i za mapiranje društvenih i političkih grupa, mreža, zajednica ili pojedinaca, ili ljudi čiji su identiteti ili uverenja kriminalizovani ili od interesa za državu, korporacije i neprijatelje: manjinske grupe, LGBTIQ ljudi, aktivisti, branitelji ljudskih prava, itd.
Clubhouse je glasovna platforma, a naši glasovi otkrivaju mnogo toga o našem emocionalnom i mentalnom stanju. Mogu da otkriju naše poreklo, društvenu klasu, čak i karakteristike ličnosti. Naši akcenti, dijalekti, izrazi koje koristimo otkrivaju naše priče i priče zajednica kojima pripadamo.
Clubhouse kaže da je u pitanju “iskustvo nalik na gradski trg, gde se ljudi različitog porekla, religijskih uverenja, političkih afilijacaija, seksualnih orijentacija, rodova, etničkih grupa i ideja o svetu okupljaju da podele stavove, budu saslušani i nauče.” U sobama kojima sam se priključio osetio sam određenu vrstu komfora među korisnicima. Što je u prvi mah bilo obećavajuće. Slušanje sličnih glasova, naročito u malim grupama i noću, kreira atmosferu bliskosti i intimnosti. To je dovelo do situacije da neki korisnici dele intimne detalje o njihovoj seksualnosti, lične priče i savete o migracijama i traženju azila i političke debate o osetljivim temama. Bio sam prestravljen jer je sve trebalo da se odvija preko bezbednih i enkriptovanih servera i u skladu sa bezbednosnim merama kao što su saznanje o tome ko sluša i da li mogu da snimaju šta se događa. Ušao sam duboko u politiku korišćenja podataka (tj. politiku privatnosti) Clubhouse-a i proverio šta može a šta ne može da se radi sa aplikacijom.
Platforma je, kao i mnoge druge, vrlo dvosmisleno navela kako se naši podaci čuvaju, sa kim se dele i u koje svrhe. Clubhouse koristi servere koji se nalaze u SAD, što je dosta tanko kada je reč o zaštiti podataka o ličnosti, naročito pod domašajem agencija kao što je NSA. Aplikacija takođe koristi šangajski startap Agoru za glasovnu i video komunikaciju u realnom vremenu. Pošto joj je sedište u Šangaju i pod jurisdikcijom Kine, Agora je pravno obavezana da se pridržava kineskih propisa. Stenford internet opservatorija (SIO) je otkrila da Agorina infrastruktura prima pakete koji sadrže “metapodatke o svakom korisniku, uključujući njihov jedinstveni Clubhouse ID broj i ID sobe kojoj se priključuju; ti metapodaci se šalju preko interneta kao običan tekst (nisu enkriptovani) što znači da svaka treća strana sa pristupom korisnikovom mrežnom saobraćaju može da im pristupi. Na taj način, onaj ko prisluškuje može da sazna da li na primer dva korisnika pričaju međusobno tako što detektuje da li se ti korisnici priključuju istom kanalu”. To stvara ozbiljnu zabrinutost za privatnost i bezbednost korisnika koji razgovaraju o pitanjima koje državni organi Kine ili SAD mogu smatrati pretnjom.
Krajem februara, jedan korisnik je uspeo da poveže Clubhouse API sa njegovim sajtom i emituje audio četove iz raznih soba u aplikaciji.
Clubhouse je portalu Blumberg potvrdio curenje i naveo da su suspendovali korisnika koji je prekršio uslove korišćenja platforme. Bez obzira na to, korišćenjem opcije snimanja ekrana na iPhone-u (za koji je za sada Clubhouse isključivo predviđen) uspeo sam da snimim koju god sam sobu želeo. Clubhouse me nije upozorio da objavljivanje materijala bez pristanka korisnika može rezultirati suspenzijom. Kako bi oni mogli da znaju šta ću da radim sa snimkom? Ne mogu to da znaju. Da li su korisnici obavešteni da neko snima njihov razgovor? Ne, pitao sam neke od njih. Da li se ovo tiče samo deljenja snimka? Definitivno ne. Sa druge strane se kao protivnik mogao nalaziti represivni režim, obaveštajna služba ili grupa za širenje mržnje i svi oni su mogli da koriste snimak za različite pretnje.
Skrinšot video snimka iz jedne Clubhouse sobe. Snimak je obrisan posle testiranja.
Clubhouse je nastao sa uzbunjujućim zanemarivanjem korisničke bezbednosti, što je novinarka Tejlor Lorenc dokumentovala kroz sopstveno iskustvo na platformi. Usledili su razni izveštaji o korišćenju platforme za širenje rasizma, antisemitizma, mizoginije i niza teorija zavere.
Sve se svodi na Clubhouse-ov nedostatak razumevanja, sa umišljajem ili ne, informisan ili ne, o rizicima vođenja takvog prostora na takvoj infrastruktruri i sa takvim osnovnim greškama.
Ko osniva platformu društvene mreže u 2020. godini bez opcije mjutovanja ili blokiranja (iako je ova važna mogućnost dodata kasnije)? Platforma ima pohvalne izjave povodom zloupotreba u uslovima korišćenja, ali mehanizam za adresiranje korisničke bezbednosti i procesa utvrđivanja odgovornosti za zloupotrebe ipak nije optimalan. Iako tvrde da po kratkom postupku adresiraju prijave “incidenata” i zloupotreba, proces otvara ozbiljna pitanja. Nakon prijave “incidenta”, platforma zadržava “privremeni audio snimak” koji se zadržava “za potrebe ispitivanja incidenta i biva obrisan kada se istraga završi”. Zvuči dobro na papiru, ali šta se dešava kada platforma podstaknuta profitom, koja ima ozbiljne probleme u pogledu privatnosti podataka, transparentnosti i uzbunjujuću infrastrukturu, vodi istragu, presuđuje i izvršava presudu? Na sve to, brišu dokaze kada sami procene da je stvar rešena. Naravno, ovo nije poziv da se snima i dokumentuje sve što se kaže na platformi. Poenta je da se informišu korisnici i ukaže na Clubhouse-ov nedostatak vizije i znanja koji su ključni za rešavanje tako kompleksnih i opasnih problema. Problema sa kojima se druge platforme sa mnogo više iskustva i širokom lepezom skandala muče već godinama.
Konačno, platforma korisnicima ne daje jednostavnu i dostupnu opciju odustajanja. Veoma je blisko zarobljavanju. Voleo bih da mi je pre nego što sam se priključio rečeno da ne postoji dugme “obriši nalog”, a kamoli lak način da se to uradi. Umesto toga, korisnici su ubačeni u kafkijanski proces gde nije jasno kada ću biti slobodan, koliko će to trajati, koliko dugo zadržavaju moje podatke, gde će u međuvremenu biti čuvani i zbog čega.
Za sada sam zaglavljen. U međuvremenu se neću oglašavati u Klubu. Neću dozvoliti da Clubhouse ima pristup bilo čemu sa mog telefona što mogu da kontrolišem. Iz Kluba vam mogu reći da ako još uvek stojite ispred, razmislite dvaput da li ćete ući. U pitanju je košmar sam po sebi, ali ima potencijala da postane još veći košmar.
Leil Zahra je transfeministička kvir osoba koja pravi filmove, istražuje i predaje o digitalnoj bezbednosti i privatnosti podataka, iz Bejruta i trenutno bazirana u Berlinu. Njihov rad većinski se bavi migracijama, anti-rasizmom, dekolonijalizacijom, kvir politikama i društvenom pravdom.
Čitaj još: