Život posle Instagrama
Nisam optimista u pogledu naše budućnosti na Inѕtаgrаmu i uopšte ne znam ima li života posle Instagrama. Ono što sigurno znam jeste da se naša sećanja skladište u hladnim, tamnim data centrima, koji bi jednog dana mogli da postanu njihove grobnice čekajući nekog novog Indijanu Džounsa da zarobljene oslobodi kletve.
Sedim u jednom kafiću u centru Berlina, čekam prijatelja. Malo kasni, pa sam odlučio da otvorim laptop i poradim na tekstu. Ja nisam pisac, niti sam novinar. Mogu da pišem jedino o stvarima koje me zanimaju.
Tekst sam započinjao i brisao nekoliko puta. Jedina konstanta jeste želja da pišem o internetu. Ne želim da pišem o njegovim tehničkim aspektima. Uglavnom zbog toga što sam već pisao o tome.
Omiljeni oblik zabave
Čekanje prekraćujem Instagramom na telefonu. Ovaj ap počinje da mi ispunjava svaki trenutak praznog hoda u toku dana: ako ne radim nešto konkretno, onda sam na Instagramu. U četvrtak popodne, dok su ljudi još uvek na poslu, nema mnogo zanimljivih objava, ali ima previše reklama, pa sam se okrenuo svom profilu. Razgledajući fotografije koje sam objavio, iznenada shvatam da prelistavam sopstveni život u proteklih pet godina.
S jedne strane, dobar je osećaj podsetiti se nekih lepih trenutaka u životu. S druge, moj svakodnevni život je do te mere izložen i kvantifikovan, da skoro svako ko ima pristup internetu može znati gde i s kim pijem kafu ili se sastajem. U trenucima kada objavljujemo stori ili post na Instagramu, ne razmišljamo previše da bi to neko mogao da zloupotrebi, mada svakodnevno čitamo o takvim slučajevima.
Najveći problem je, ipak, to što sam svoja sećanja autsorsovao Marku Zakerbergu, a on ih je prodao. I to verovatno na više mesta. Često sam razmišljao o tome, nekoliko puta i pisao na tu temu, održao sam i niz predavanja o razlozima zbog kojih je prikupljanje i prodaja ličnih podataka loša stvar. Ali nikada nisam pomislio šta bi se dogodilo da Fejsbuk bankrotira, a uz njega i Instagram i sve moje autsorsovane uspomene.
Ajkula u rezervoaru
Pročitao sam članak o džinovskoj ajkuli koja se raspada u velikom rezervoaru punom formalina negde u Australiji. Ajkula je svojevremeno uhvaćena u okeanu u blizini australijske obale, preparirana i izložena u centru eko-turizma, koji je kasnije bankrotirao. Nakon bankrota, predatorska riba je prebačena na drugo mesto i zatim prodata trećem vlasniku. Slede smene vlasnika i razne administrativne ujdurme, od kojih niko nije primetio da je napuštena, četiri metra duga bela ajkula počela da se raspada. I to nije kraj priče: pre nekoliko godina, neki ljudi su je slučajno otkrili i na internetu objavili snimak ajkule koja se raspada u rezervoaru. Od tada, razni entuzijasti i čudaci krenuli su da posećuju mesto, ne ostavljajući jadnu ajkulu da se raspadne na miru.
Moja sećanja koja sam autsorsovao Marku Zakerbergu, zaličila su mi upravo na tu jadnu ajkulu u rezervoaru. Doduše, ona i danas izgledaju podjednako dobro kao u vreme kada sam ih objavio, jer Mark još uvek može da zaradi od prodaje mojih podataka, ne bi li data centri nastavili da rade, a on nastavio da kupuje sive majice. No, razmotrimo za trenutak mogućnost raspada Markove imperije.
Nisam siguran koji bi bio najverovatniji scenario, a ne bih da preterujem s fantaziranjem. Hajde da isprobamo najjednostavniju opciju. Ljudima dosade stvari. Jednostavno je tako. Seća li se neko senzacije zvane MySpace? Ako ljudima dosadi Instagram, prestaće da ga koriste. Fejsbuk se već smatra društvenom mrežom za stare ljude, a i Instagram je krenuo u tom smeru. Pad broja korisnika znači samo jedno, manje tržište za oglašavanje. Manje reklama znači manje novca, znači Mark više neće biti zainteresovan da vodi taj biznis. U takvoj situaciji, prioritet mu sigurno neće biti bezbedan povratak svih korisničkih podataka i uništavanje kopija. Umesto toga, verovatno će pokušati da proda sve što se može prodati kako bi izvukao maksimum.
To se verovatno neće desiti za par meseci, pa ni za par godina, ali šanse vremenom rastu. Mark može da proda kompaniju na vreme, da preduhitri pad; ili, ukoliko se to ne desi njemu, možda će to učiniti njegova deca. Suština je u tome da, ako i kad dođe do toga, ja nemam mnogo izbora. Nisam glasao za Marka, niti za njegovu decu, niti će me on pitati šta da radi kada brod jednom počne da tone.
Razlika između rezervoara za velike ribe i mojih sećanja leži u tome što entuzijasti i čudaci neće morati da idu čak do Australije da bi ih videli; to će moći da urade iz svojih spavaćih soba.
Uzaludni su pokušaji za promenu
Evropa, tačnije EU, pokušava da zaustavi ovaj zamišljeni scenario, usvajanjem zakona kao što je GDPR (Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti). U potpunosti podržavam uspostavljanje standarda i primenu zakona o zaštiti privatnosti ljudi. Međutim, zakoni su zakoni i ljudi ih krše.
Mark je svedočio pred američkim Kongresom, Federalna trgovinska komisija SAD izrekla je kaznu Fejsbuku u visini od pet milijardi američkih dolara, a kompaniji je izrečeno i nekoliko kazni u Evropi. Veliki broj aktivista koji se bore za privatnost ove događaje smatraju pobedom, ali da li je to zaista tako? Fejsbuk je unapred računao da će ga trgovinska komisija kazniti, pa je sredstva obezbedio pre nego što je kazna izrečena. Iznos kazne nije imao značajan uticaj na poslovanje Fejsbuka.
GDPR bi trebalo da reguliše kako ovaj i slični giganti upotrebljavaju lične podatke. Uredba propisuje izuzetno visoke kazne ukoliko se utvrdi da su kompanije koje obrađuju milijarde ličnih podataka, zloupotrebile podatke. Različite agencije za zaštitu podataka već su pokrenule istrage protiv svih velikih kompanija kao što su Facebook, Google i Amazon. U ovom trenutku, godinu i po dana nakon početka primene GDPR-a, još uvek je prerano reći da li će EU uspeti u svojoj nameri da reguliše upotrebu ličnih podataka.
U svakom slučaju, dobro je imati šansu za pravnu bitku s velikim kompanijama. Nadam se da će biti sve više ljudi poput Maksa Šremsa, dovoljno posvećenih i strpljivih da iskoriste pravne mehanizme u zaštiti podataka. Pojedinačni slučajevi, koliko god se činili neznatni, mogu uspostaviti presedan koji će biti važan za tretman ličnih podataka u budućnosti.
Instagram nije samo mesto za moje uspomene; ako računamo Fejsbuk i Vocap, nagomailalo se tu dosta osetljivih podataka o meni. Njihovi kolačići su uključeni u oko 46% najposećenijih veb stranica, a njihove aplikacije imaju pristup skoro svemu na mom pametnom telefonu.
S pravom me možete pitati zašto koristim ove aplikacije. Da budem iskren, verovatno zato što su jednostavne za upotrebu, a i zbog znatiželje o životima drugih ljudi; konačno, zaista imam potrebu da s ljudima delim srećne trenutke iz svog života. Pretpostavljam da većina ima slične razloge.
Budućnost
Radim u SHARE Fondaciji, organizaciji za zaštitu digitalnih prava sa sedištem u Beogradu. U posljednjih nekoliko godina, mnogo ljudi i organizacija nam je prišlo tražeći pomoć zbog problema sa profilima na društvenim mrežama. Problemi variraju, od uznemiravanja i krađe identiteta, do deaktivacije profila bez obrazloženja. Neke slučajeve smo, zahvaljujući znanju i kontaktima, uspeli da rešimo; u većini slučajeva, međutim, ništa se ne može učiniti. Na kraju krajeva, svi smo mi samo beznačajni, nematerijalni Markovi radnici, dok su naši podaci roba kojom on trguje.
Nažalost, ne mogu biti optimista u pogledu naše budućnosti na Instagramu i uopšte ne znam ima li života posle Instagrama. Ono što sigurno znam jeste da se naša sećanja skladište u hladnim, tamnim data centrima, koji bi jednog dana mogli da postanu njihove grobnice čekajući nekog novog Indijanu Džounsa da zarobljene oslobodi kletve.
Tekst je izvorno objavljen na blogu Res Publica 26. decembra 2019: https://respublica.edu.mk/mk/blog/zivot-nakon-instagrama
Andrej Petrovski je tehnički direktor SHARE Fondacije. Istražuje brojne aspekte digitalne infrastrukture, nevidljive puteve interneta, političko-informaciono ratovanje i druge izazove po digitalna prava i slobode.
Čitaj još: